Sa­slu­ša­njem Mi­lo­ša Jo­va­no­vića, ko­ji je ne­gi­rao da je iz­vr­šio kri­vič­no dje­lo, ju­če je na­sta­vlje­no su­đe­nje op­tu­že­ni­ma u pred­me­tu „Dr­žav­ni udar”. Su­đe­nje su obi­lje­ži­le kon­tra­verz­ne iz­ja­ve Jo­va­no­vi­ća. To­kom ju­če­ra­šnjeg pre­tre­sa je ot­kri­ve­no da je Jo­va­no­vić bio uhap­šen u tre­nut­ku ka­da ga je po­zvao Alek­san­dar Sin­đe­lić, i to dva na­kon de­ša­va­nja 16. ok­to­bra. Su­di­ja Su­za­na Mu­go­ša ni­je do­zvo­li­la da od­go­vo­ri ka­da i ko ga je uhap­sio, i da li Jo­va­no­vić zna zbog če­ga. Su­di­ja Mu­go­ša je za­bra­ni­la Jo­va­no­vi­ću da od­go­va­ra na broj­na pi­ta­nja, uklju­ču­ju­ći i ono na či­ji po­ziv je do­šao u Cr­nu Go­ru. Jo­va­no­vić je ka­zao da je do­šao na po­ziv ne­kih lju­di ko­ji ra­de za dr­ža­vu Cr­nu Go­ru. Ni­je htio da ot­kri­je nji­ho­va ime­na.
Advo­kat od­bra­ne Go­ran Pe­tro­ni­je­vić je in­si­sti­rao da mu od­go­vo­ri ka­da je do­bio po­ziv od Sin­đe­li­ća, ali on ni­je mo­gao da se sje­ti. Ta­da ga je advo­kat pi­tao gdje je bio za no­vu go­di­nu, ka­ko bi ga pod­sje­tio da li je po­ziv usli­je­dio pri­je ili na­kon to­ga. Jo­va­no­vić je po­pu­stio pod pri­ti­skom i odao da je za no­vu go­di­nu bio „iza bra­ve”. „Bio sam uhap­šen... ta­ko ne­ka­ko... da...”, zbu­nje­no je od­go­vo­rio Jo­va­no­vić.
Iz­no­se­ći svo­ju od­bra­nu, Mi­loš Jo­va­no­vić je tvr­dio da je u no­ći 16. ok­to­bra tre­ba­lo da ob­u­če odje­ću cr­no­gor­ske po­li­ci­je i po­tu­če se sa na­šim po­li­caj­ci­ma. Ka­ko je ob­ja­snio, taj za­htjev je od­bio, ali je pri­hva­tio da ru­i­ni­ra zgra­du u ko­joj se na­la­ze pro­sto­ri­je „ne­ke par­ti­je”.
– Alek­san­dar ili Sa­ša Sin­đe­lić me unaj­mio da ru­i­ni­ram jed­nu zgra­du pi­ro­teh­nič­kim kok­te­li­ma, što ni­sam ura­dio. Bi­la su ne­ka pre­grad­na sta­kla na toj zgra­di od ko­jih sam raz­bio dva. Či­sto da ne bu­de da ni­šta ni­sam ura­dio, htio sam da tu šte­tu sve­dem na mi­ni­mum. Ni­sam imao te­ro­ri­stič­ku na­mje­ru, ni­sam imao na­mje­ru da ne­kog po­vri­je­dim ili ubi­jem. Mo­gu re­ći na ko­ji na­čin je to tre­ba­lo da iz­ve­dem – tre­ba­lo je da odem u gvo­žđa­ru da ku­pim te­ške šra­fo­ve ka­ko bih raz­bio pro­zo­re tim šra­fo­vi­ma. Po­sli­je je tre­ba­lo da ku­pim ba­lon vo­de, da tu vo­du pro­spem, na­pu­nim ben­zi­nom i da ku­pim ne­ku že­sti­nu. Tre­bao sam ka­sni­je od tih sa­sto­ja­ka da na­pra­vim kok­tel. Ali vi­dio sam da je to zgra­da gdje sta­nu­ju fi­zič­ka li­ca i ni­sam htio ni­ko­ga da ugro­zim. To je to – iz­nio je u svo­joj od­bra­ni Jo­va­no­vić.
Tu­ži­lac Sa­ša Ča­đe­no­vić pi­tao je Jo­va­no­vi­ća da li je ko tra­žio od nje­ga da ura­di na­ve­de­no, na šta je ovaj od­go­vo­rio da je to tra­žio Alek­san­dar Sin­đe­lić, a to je tre­ba­lo da ura­di bli­zu Sta­rog aero­dro­ma u Uli­ci Vo­ji­sla­va Gru­ji­ća 4.
– Sin­đe­lić mi je ob­ja­snio da su to pro­sto­ri­je ne­ke stran­ke, ali ni­je ob­ja­šnja­vao de­ta­lje. On je tra­žio od me­ne da spa­lim ovu zgra­du. Ja sam to ura­dio zbog nov­ca, ni­ka­da ne bih spa­lio zgra­du - ka­zao je Jo­va­no­vić, do­dav­ši da je od Sin­đe­li­ća za ovaj „po­sao” do­bio 500 eura.
– Ne mo­gu da se sje­tim, mi­slim da je bi­lo 18. ok­to­bra pro­šle go­di­ne, oko osam sa­ti na­ve­če ka­da sam do­šao u Pod­go­ri­cu avi­o­nom. Ovo je Sin­đe­lić od me­ne tra­žio 16. ok­to­bra pro­šle go­di­ne. Ni­je mi ob­ja­šnja­vao zbog če­ga ovo ra­dim, već da ću­tim i da gle­dam svo­ja po­sla.
Tvr­di da je na­kon što je po­lo­mio sta­kla tr­čao iz uli­ce u uli­cu da na­đe tak­si i oti­šao u Bar. To je ura­dio svo­je­volj­no ne po na­lo­gu. Bio mu je cilj da po­bjeg­ne iz Pod­go­ri­ce. Iz Ba­ra je po­tom oti­šao vo­zom za Be­o­grad.
Ča­đe­no­vić je upi­tao op­tu­že­nog da li mo­že da pri­ča ka­ko je upo­znao Sin­đe­li­ća.
– Sin­đe­li­ća sam upo­znao pre­ko mog pri­ja­te­lja, ko­jeg ne že­lim da ime­nu­jem jer ne­ma ve­ze sa ovim, ka­da je Sin­đe­lić sni­mao film o Bra­ti­sla­vu Živ­ko­vi­ću” - od­go­vo­rio je on. Da­lje je do­dao da je bio na ra­ti­štu Lu­gansk dva mje­se­ca.
Po­vo­dom ru­i­ni­ra­nja zgra­de u Pod­go­ri­ci ka­zao je da je adre­su do­bio ta­ko što mu je Sin­đe­lić sta­vio ce­du­lji­cu sa adre­som u džep. Ce­du­lji­cu ni­je sa­ču­vao. On je, od­go­va­ra­ju­ći da­lje na pi­ta­nja, ka­zao da je od do­bi­je­nih 500 eura oti­šao i ku­pio sam kar­tu, jer je u avi­o­nu bi­lo slo­bod­nih mje­sta.
Ka­ko po­ja­šnja­va, raz­go­vor sa Sin­đe­li­ćem de­sio 16. ok­to­bra u Be­o­gra­du.
– Ne­ću da la­žem sud, ja sam se to­ga da­na vo­zio sa njim i ka­da sam ga pi­tao šta se de­si­lo on mi je re­kao da ću­tim i gle­dam svo­ja po­sla. On je u to­ku te vo­žnje tra­žio od me­ne što sam već na­veo. On je me­ni spo­mi­njao ne­ku re­vo­lu­ci­ju, ma­da sam ja znao da su to „ćo­ra­va po­sla” i ni­sam htio da se mi­je­šam. Pod re­vo­lu­ci­jom je mi­slio na svr­ga­va­nje vla­sti ov­dje u Cr­noj Go­ri. Sin­đe­lić mi je re­kao da je ta re­vo­lu­ci­ja tre­ba­la da bu­de 16. Da­lje sam uspio da ču­jem da su tre­ba­le da se za­u­zmu zgra­de da se jed­no­stav­no ule­ti u Skup­šti­nu i da se Đu­ka­no­vić uhap­si a even­tu­al­no da se ubi­je. Šta ću sad pre­da­le­ko sam oti­šao”, od­go­vo­rio je on.
– Me­ni Sin­đe­lić 16. ok­to­bra ka­že da tre­ba da idem u Pod­go­ri­cu, ma­da mi se ta ide­ja ni­je svi­dje­la. Ne sje­ćam se tač­nog vre­me­na, ka­da sam sti­gao. Pret­hod­no sam re­kao oko 8.30–9, jer mi taj po­da­tak ni­je ostao u sje­ća­nju. Evo re­ci­mo oko 10 sa­ti na­ve­če sam bio u Pod­go­ri­ci.
Ka­da je sti­gao u Pod­go­ri­cu sjeo je u tak­si i do­šao u grad­sku piv­ni­cu iz ko­je je pje­ške na­šao zgra­du ko­ju je tre­balo da ru­i­ni­ra. On je po­ja­snio da je ta zgra­da iz­gle­da­la kao stam­be­ni obje­kat, ka­zao je okri­vlje­ni od­go­va­ra­ju­ći na da­lja pi­ta­nja.
Ča­đe­no­vić je pi­tao da li mo­že da ka­že o če­mu su pri­ča­li Sin­đe­lić i Ri­stić pri­li­kom nji­ho­vog su­sre­ta u Be­o­gra­du.
– Ri­stić je sa­mo do­šao i pi­tao Sin­đe­li­ća ka­kav mu je to ama­te­ri­zam da ne mo­že da pre­ba­ci gru­pu lju­di u Cr­nu Go­ru. Šta je bio nji­hov cilj i ko su bi­li ti lju­di ja ne znam. Sa­mo sam to uspio da ču­jem – od­go­vo­rio je okri­vlje­ni Jo­va­no­vić.
Advo­kat Jo­va­no­vić je pi­tao okri­vlje­nog da li je vi­dio da ih ne­ko pra­ti. „Je­sam, jed­nom. Ka­da smo iza­šli iz Be­o­gra­da, ne­ko za na­ma, pa za na­ma, i ne­će da se ot­ka­či. Ta­da je Sin­đa skre­nuo u je­dan so­kak, pa je to vo­zi­lo sta­lo pa­ra­lel­no po­red nas i spu­sti­lo se su­vo­za­če­vo sta­klo. Vi­dio sam na su­vo­za­če­vom sje­di­štu pla­vo di­je­te ko­je no­si cr­ne „le­non­ke” usred mra­ka. Pi­tao sam: „Sin­đo, šta se ovo de­ša­va?”. Pre­pao sam se dje­te­ta i re­kao to Sin­đi, a on mi je od­go­vo­rio: `Eh, kad bih znao šta ovo di­je­te mo­že sve da ti uradi`”, od­go­vo­rio je okri­vlje­ni Jo­va­no­vić.
Is­pri­čao je da je u Sin­đi­nom auto­mo­bi­lu, ka­da je nje­mu dao 500 eura za put u Cr­nu Go­ru, uočio ve­ću ko­li­či­nu nov­ca.
– Ta­kav no­vac u ži­vo­tu ni­sam vi­dio. Iz­va­dio je iz svo­je tor­bi­ce jed­nu ba­lu od po 100 eura i iz ko­ver­te nov­ča­ni­ce od po 500 eura. Do­la­re ni­sam vi­dio, sa­mo eure. Po­ne­što ma­lo ra­zu­mi­jem ru­ski je­zik, do­volj­no da mo­gu da shva­tim kon­tekst raz­go­vo­ra. Čuo sam ka­da je dok smo bi­li u auto­mo­bi­lu Sin­đe­lić raz­go­va­rao sa ne­kim na ru­skom i re­kao da su mu po­hap­še­ni ne­ki lju­di u Cr­noj Go­ri, da mu je gru­pa raz­bi­je­na i da mo­ra da na­pra­vi dru­gu gru­pu „ka­ko bi ostva­rio cilj”.
Advo­kat Pe­tro­ni­je­vić je in­si­sti­rao na od­go­vo­ru „ka­da je usli­je­dio po­ziv Sin­đe­li­ća?” Okri­vlje­ni Jo­va­no­vić ni­je mo­gao da se sje­ti, a ta­da ga je advo­kat pi­tao gdje je bio za no­vu go­di­nu ka­ko bi ga pod­sje­tio da li je po­ziv usli­je­dio pri­je ili na­kon to­ga. Jo­va­no­vić je po­pu­stio pod pri­ti­skom i odao da je za no­vu go­di­nu bio „iza bra­ve”. „Bio sam uhap­šen... ta­ko ne­ka­ko... da...”, zbu­nje­no je od­go­vo­ri Jo­va­no­vić.
Jo­va­no­vić je na­sta­vio sa od­go­va­ra­njem na pi­ta­nja, ka­zav­ši da mu je Sin­đe­lić pr­vo re­kao da do­đe i is­pra­vi stva­ri. „On me zvao i ka­zao da do­đem po­no­vo u Cr­nu Go­ru i is­pra­vim stva­ri, ali ja to ni­sam ura­dio. Do­šao sam tek ka­sni­je, ka­da su me zva­li dru­gi lju­di”, od­go­vo­rio je on. Od­bra­na je upi­ta­la Jo­va­no­vi­ća za­što je na­kon de­ša­va­nja o ko­ji­ma se te­re­ti opet do­la­zio u Cr­nu Go­ru.
– Zva­li su me ne­ki lju­di i ja sam do­šao. Do­šao sam u Cr­nu Go­ru da bih ski­nuo lja­gu sa svo­ga ime­na i cr­ve­nu In­ter­po­lo­vu po­tjer­ni­cu, kao što sam i sa­da do­šao - od­go­vo­rio je Jo­va­no­vić.
Advo­kat pi­ta Jo­va­no­vi­ća ko mu je re­kao da ima In­ter­po­lo­vu po­tjer­ni­cu? „Ne­ko u mo­joj ze­mlji je vi­dio i ka­zao mi. Ne mo­gu da pri­čam i ne­ću da pri­čam o to­me šta je bi­lo ka­da sam ja do­šao u Cr­nu Go­ru. Po­zva­li su me lju­di ko­ji ra­de za dr­ža­vu Cr­nu Go­ru, sa­mo to mo­gu da ka­žem”, od­go­vo­rio je Jo­va­no­vić. Na ovu si­tu­a­ci­ju je re­a­go­vao Kat­nić, ka­zav­ši da ni­je u re­du da se po­sta­vlja pi­ta­nje zbog če­ga op­tu­že­ni gle­da u Ča­đe­no­vi­ća i tre­ba li da gle­da u nje­ga ili ne.
– Ov­dje ste da is­pi­ta­te isti­ni­tost nje­go­ve iz­ja­ve i ja vas po­dr­ža­vam u to­me. Mi zna­mo da je tač­no, vi sum­nja­te, to je va­še pra­vo. Ali u ko­ga on gle­da i zbog če­ga to je pot­pu­no ne­bit­no za ovaj po­stu­pak – ka­zao je Kat­nić.
Me­đu­tim, advo­kat Pe­tro­ni­je­vić je ob­ja­snio da ima­ju pra­vo da sum­nja­ju na in­te­gri­tet i po­u­zda­nost svje­do­če­nja i da se to ne mo­že za­bra­ni­ti, po­ja­šnja­va­ju­ći da zbog to­ga od­bra­na po­sta­vlja pi­ta­nja. Glav­ni spe­ci­jal­ni dr­žav­ni tu­ži­lac Mi­li­vo­je Kat­nić je in­ter­ve­ni­sao ka­zav­ši da se pi­ta­nja po­na­vlja­ju sa ci­ljem da se na­pra­vi ne­ka kon­tra­dik­tor­nost sa is­ka­zom da­tim za tu­ži­la­štvo i iz­no­še­njem od­bra­ne kao i od­go­vo­ra na pi­ta­nja te da to ne bi smje­lo da se ra­di.
U na­stav­ku op­tu­že­ni je do­dao da zna da ga je Sin­đe­lić „ocin­ka­rio” jer mu je sam Sin­đe­lić to re­kao. „Pa re­kao mi je ka­da me zvao, na­kon sve­ga ovo­ga...”, od­go­vo­rio je on.
Na pi­ta­nja Pe­tro­vi­ća o bla­go ne­do­re­če­nim či­nje­ni­ca­ma, okri­vlje­ni Jo­va­no­vić je ob­ja­snio da mu je Sin­đe­lić 16. ok­to­bra tra­žio da do­đe u Cr­nu Go­ru, ob­u­če uni­for­mu i bi­je se sa po­li­ci­jom. Na­kon što je to od­bio, do­šao je 18. ka­ko bi uči­nio rad­nju ru­i­ni­ra­nja zgra­de.
– Ka­da sam ja re­kao Sin­đe­li­ću da ne­ću da do­đem 16. u Cr­nu Go­ru i da se tu­čem sa po­li­ci­jom, pro­ve­li smo či­tav dan ali ni­sam ni­šta pi­tao ni­sam smio da se mi­je­šam. Ja sam imao ne­ki strah, ne baš od Sin­đe­li­ća ali sam po­čeo da sum­njam jer ka­da čo­vjek ne ka­že ono što ima i ka­da skri­va ne­ke stva­ri po­sta­je mu­tan. Na­kon to­ga 17. sam bio ku­ći. Na­pra­sno mi je 18. Sin­đe­lić ja­vio da idem za Cr­nu Go­ru ka­ko bih iz­vr­šio ovu dru­gu rad­nju”, ob­ja­snio je on.
Po­ja­šnja­va­ju­ći od­re­đe­ne di­le­me, op­tu­že­ni Bra­ti­slav Di­kić ju­če je ka­zao da je bi­lo pri­ti­sa­ka to­kom is­tra­ge.
– Ne bih vi­še go­vo­rio o sve­mu što sam ju­če re­kao, jer vi­dim da se to zlo­u­po­tre­blja­va po me­di­ji­ma i ma­ni­pu­li­še – od­go­vo­rio je Di­kić.
Op­tu­že­ni je do­dao da je to­kom svo­je po­li­cij­ske slu­žbe imao od­lič­nu sa­rad­nju sa cr­no­gor­skom po­li­ci­jom, ali i da biv­šeg pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ni­ka­da ni­je upo­znao, ni­ti vi­dio. Na pi­ta­nje advo­ka­ta Ju­go­sla­va Kr­ko­vi­ća da li je po­sto­ja­lo pri­ja­telj­stvo sa biv­šim pri­ja­te­ljem biv­šeg pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, sud je us­kra­tio od­go­vor jer ni­je pred­met ovog sud­skog po­stup­ka.
Su­đe­nje se na­sta­vlja da­nas.
VJ.DA­MJA­NO­VIĆ


U Sin­đi­noj ku­ći br­do uni­for­mi

Dok sam bio kod Sin­đe­li­ća bo­ra­vio sam u ku­ći. Znam da je na­po­lju ne­što ra­dio. Unu­tra sa mnom bi­la je nje­go­va že­na, ne­ka kom­ši­ni­ca. Sa Sin­đe­li­ćem u nje­go­voj ku­ći ni­smo raz­go­va­ra­li ni­šta ve­za­no za ovaj slu­čaj. Vi­dio sam ne­što, vi­dio sam br­do mo­to­ro­la, uni­for­mi i gas ma­ske. To što sam ja vi­dio u ku­ći je već bi­lo tu i mi­slim da to ni­je ono što se uto­va­ri­lo kod Lju­bi­čan­skog mo­sta. Ja sam jed­nom pri­je to­ga bio kod nje­ga u ku­ći i vi­dio sve ovo – od­go­vo­rio je okri­vlje­ni Jo­va­no­vić.


Ra­du­no­vić: Po­ku­ša­va­ju da sa­kri­ju bru­ku

Funk­ci­o­ner De­mo­krat­skog fron­ta Sla­ven Ra­du­no­vić oci­je­nio je da je od­lu­ka su­di­je Su­za­ne Mu­go­še da ne do­zvo­li di­je­lu pu­bli­ke da pri­su­stvu­je su­đe­nju vje­ro­vat­no uvod i u za­bra­nu su­đe­nja za na­vod­ni udar.
– Oči­gled­no re­žim ne zna ka­ko da sa­kri­je bru­ku ko­ja je već ju­če is­ka­za­na u ne­vje­ro­vat­nom ne­po­zna­va­nju pro­ce­du­re pred­sjed­ni­ce sud­skog vi­je­ća – ka­zao je Ra­du­no­vić uoči na­stav­ka su­đe­nja.
Po­sla­nik Pre­drag Bu­la­to­vić je ka­zao da je su­di­ja po­sta­vlje­na da bi „za­vr­ši­la za­da­tak za glav­ne re­ži­se­re ovog do­ga­đa­ja, a to su Mi­lo Đu­ka­no­vić, Be­ba Po­po­vić i Mi­li­vo­je Kat­nić”.
Otac Mi­ha­i­la Ča­đe­no­vi­ća je kroz su­ze ka­zao da je nje­gov sin već se­dam mje­se­ci u za­tvo­ru „na prav­di Bo­ga”.
– Za­to što je pri­pad­nik De­mo­krat­skog fron­ta i za­to što mi­sli dru­ga­či­je od ovih što mi­sle ova­ko ka­ko mi­sle, da pro­go­ne lju­de ne­vi­ne, ča­sne i da uni­šta­va­ju po­ro­di­ce. To je sram­no i za­sti­đe za Cr­nu Go­ru, i za uop­šte prav­nu dr­ža­vu – ka­zao je on.


Di­kić ne po­zna­je li­de­re DF-a

An­dri­ju Man­di­ća ne po­zna­jem, ni­ti sam ga ika­da po­zna­vao. Za An­dri­ju Man­di­ća i Mi­la­na Kne­že­vi­ća sam sa­znao tek na­kon svog ha­še­nja 26. no­vem­bra, ka­da mi je odo­bren pri­stup sred­stvi­ma jav­nog in­for­mi­sa­nja, tvr­dio je biv­ši ko­man­dant srp­ske žan­dar­me­ri­je Bra­ti­slav Di­kić.


„Glu­po še­pu­re­nje” u čet­nič­koj uni­for­mi

Op­tu­že­ni Mi­loš Jo­va­no­vić pri­znao je da je bio uče­snik na stra­nom ra­ti­štu i da je čuo da je i Sin­đe­lić bio uče­snik. Nje­gov uti­sak je, ka­ko is­ti­če, da se Sin­đe­lić vi­še glu­po še­pu­rio u onoj čet­nič­koj uni­for­mi”.